Sokobanja…

Sokobanja je idilično mesto gde možete spojiti lepo i korisno, poput Ive Andrića koji je baš ovde našao inspiraciju za roman Na Drini ćuprija. Banja obiluje raznovrsnim kulturno obrazovnim aspektima, raznim manifestacijama i mnogobrojim đakonijama koje baše goste ostavljaju bez reči. Sve u svemu ovo je nešto što se ne može spoznati rečima već se mora doživeti. 

http://sokobanja.rs

OČEKUJEMO VAS 

,,Inferno“

  Još od malih nogu shvatio sam šta je zapravo život. Nekima je on igralište, nekima pozornica meni ništa od ovoga nije ni bitno, jer moj život je tek sada postao čovek i zove se ,,Inferno“.

  ,,Izabrao sam put kojim ću koračati“, samo je još jedna zabluda koju pomno pratimo, i ne znajući da nekima ipak nije data prilika da odaberu. Posmatram vas sve, vas i vaše ponašanje, vaše svađe i ljubavi sa vama najmilijima i mislite da je to kraj, da nema dalje. Niste ni svesni koliko ste srećni, vi ne živite Inferno, mada i to neko mora. Svestan sam i toga da ne koračam stazom posutom ružama već trnjem, ali put ka vrhu nije ni jednostavan. Tu su i oni koji nisu mogli da uhvate moj tempo i ostali su u prošlosti, jer im nije ni bilo mesto pored mene. Život jednostavno nije fer, ali naviknite se jer mene je teško nadmašiti. 

  Ne plašim se više ni neuspeha, ni smrti jer sam ih već odavno spoznao i prevazišao, ali ako ponovo pokucaju na moja vrata znaću da sam još bliži cilju, i da je to samo još jedno iskušenje od mnogih. 

Nešto o ljubavi

-Laguna je sve ono što nas zajedno spaja, nije ona ni crna ni bela, ona je kao bolest ili je imaš ili je nemaš. Zato budi deo moje lagune i čuvaj me kao ljubičastog leptira, jer tvoje malo meni je ceo svet. To je naša mala laguna, mali ljubičasti leptir, jer ja te volim ljubičasto.

-Jedno veče i malo lagune promenilo je sve, sve ono što mi je bilo neobično i dosadno. Ti si uzela moj život u ruke i pokazala mi svoj svet u kom sam i dan danas. I možda je sve ovo samo san, samo omama mojih očiju ali pusti neka traje, pa makar ostao bez istine čitavog života. 

Živeli i zbogom

Otišli ste bez i jednog zbogom, lako poput letnjeg povetarca. Ugasile su se dve sveće jedne domaćinske kuće i više ih niko pomenuti neće, kao da ih nije ni bilo.

Otišli ste bez i jednog zbogom, a za vama osta sve ono što vas danas slavi i veliča. Za vama osta ono vama najmilije, ali tamo kud vi hodite nama nije mesto.

S’toga, ostajte zbogom dragi prijatelji moji, ja odbrojavam dane, sate i sekunde do kraja utakmice moje i verujem da vi odozgo motrite na nas.

Zato živeli i zbogom, jer se na kraju svi zajedno smejemo uglas.

Tu, tik pored mene…

Da li se ikad zapitaš ko je zapravo osoba pored tebe? Znam da svi danas imamo pregršt lažnih prijatelja, ali nasuprot tome svako od nas ima bar jednog pravog, iskrenog prijatelja, dečka, devojku, ali da li mi njih zaista dobro poznajemo kao što tvrdimo?! 

Današnjica, ili ti 21.vek koliko god primera napredice mi spomenemo, uvek će biti tri puta, ma kakvih tri deset puta više negativnih stvari. Postali smo slepi, kako za probleme tako i za ljude oko sebe. Vrhunac naše propasti leži u razvoju tehnologije, društvenih mreža, medija… Postali smo hladni kao dijamant, kad ga već spomenusmo koliko je samo ljudskih žrtava prinešeno oltaru ne bi li se dokopali malog, sjajnog dijamanta! A čija je to greška do naša, ali mi toga i dalje nismo svesni, postali smo hladni kao metal kome uveliko robujemo! Postali smo sve ono protiv čega smo se borili, shodno tome i ne znamo tuđe probleme, tuđe potrebe naša sujeta nam neda ih prihvatimo i razumemo, pa ako nešto ne razumeš a ti onda slobodno sudi o tome! Ovaj život i sve njegove đakonije servirane su nam na tacni, zato potrudite se da ih iskoristite maksimalno.  Zato pruži priliku osobi pored sebe da ti se iskaže u najboljem svetlu, ma kakvo god da je ono.,, Ne boj se neprijatelja, u najgorem slučaju oni te ubiju. Ne boj se ni prijatelja, u najgorem slučaju oni te izdaju. Boji se ravnodušnih- oni ne ubijaju i ne izdaju, ali samo sa njihovim prećutnim odgovorima postaju ubice i izdajice.

Svi smo mi kao neka knjiga, sudimo jedni drugima po koricama a da i ne  zavirimo da vidimo šta u njoj piše. Zato ako nisi u stanju da razumeš tuđ život, nemoj o njemu ni da sudiš. Mnogi i dan danas vrište i plaču u sebi, niko ih ne čuje i nikom nisu ni bitni, ali samo oni znaju težinu svog krsta i s’ponosom ga nose. 

Neke zvezde sijaju crno

​,, Nekada davno u zemlji Srbiji, postojao je dečak potpuno zdrav, prav i razdragan. Pitate se da li ova priča ima srećan kraj? To zavisi od aspekta vašeg gledišta. 


  Bilo je to jedno hladnog Januara 2006. godine kada je u žižu naše priče dospeo misteriozni dečak. Bio je dete sa sela, ni previše siromašan ni prebogat, što bi se reklo,,taman dovoljno za sreću“. Ali naizgled njegovo detinjstvo je priča za sebe. U drugoj godini života ostao je bez roditelja, tačnije roditelji su njega otpisali iz svog života, ostavivši ga u kartonskoj kutiji na posrnulim stepenicama sirotišta u Beogradu. Ime i drugi segmenti ovog dečaka nisu bitni, već njegov životni put koji svi mi biramo, ali nikad ne znamo da li će mo doći na kraj puta.
2010. godine naš čudnovati dečak zbog životnih okolnosti i bure koju svakodnevno preživljava odlučuje se na očajnički postupak, samoubistvo.“

– Da li vam je ovo bilo ubedljivo, jer ovo je priča čiji se kraj i dalje ne nazire jer ga još živim. Slučaja poput ovog ima sve više u našoj zmlji, i sve je više žrtava takvih slučajeva. Ono što vam mogu reći sa sigurnošću, kad je meni trebala pomoć niko nije ni obratio pažnju na mene, i shodno tome događaji koji su usledili otrgli su se kontroli. Ni danas ne mogu da shvatim zašto, zašto su me roditelji odbacili !?
Da li sam toliko ružan, da li sam toliko glup, ili je  ne znam nešto treće? I ti i svi vi koji čitate ovo mislite da ste jadni, da su vaši problemi kraj sveta, ali ujedno niste ni svesni koliko ste srećni, vi imate nekog pored sebe ko vas voli i brine za vas! Vi jednostavno niste ja, vi noste pali na sami ponor očaja. Nikada nisam ni slutio kraj svoje priče, ali sad kao nikada do sada nije mi bilo jasnije. Moj život bi se bogao svesti u samo jednoj reči ,, PAKAO „.
Sad dok stojim na Pančevačkom mostu, i razmišljam o svom detinjstvu, nebi li se makar kroz maglu setio kako su izgledali moji roditelji, ti koji čitaš ovo razmisli da li bi umesto uvrede mogao da pomogneš nekome ili spasiš jedan život. Šta god ostane posle mene biće opomena svima da njihovo malo nekima je ceo život! 

Ona koja mi je podarila život…

Svi smo mi isti, ma iz koje perspektive mi to posmatrali. Svi smo rođeni pod istim nebom, istim suncem. Svi u sebi nosimo i dobro i zlo, i tugu i radost, vrline i mane, ali i nešto posebno po čemu smo prepoznatljivi. Mi nismo izrazili želju za životom, na svet nas je donela jedna osoba, koja nam je pored svog srca pružila mnogo više, svoj život. Ta osoba nas je učila da hodamo, pričamo, bila je tu za nas i u dobru i u zlu. Uvek bi stala u našu zaštitu, krvnički se boreći za naše mesto pod suncem. I ako smo puno puta u afektivnim mislima rekli nešto povreduvši je, ona bi to stojički i ćutke podnela, ne bi to pokazala ni na koji način. Čak i kada ta osoba ne bude bila više na ovom svetu, za sve nas njena dela, podvizi i njena žrtva biće biće nam pred očima da nas podesete na to kome zaista pripadamo.  Jer:

,, Prava lepota je u prolaznosti. “